У соби сам остао дуго, и кад сам сасвим прибрао снагу, ја пођох у собу за одмор да је видим. Она је зацело тамо, мислио сам, ја ћу је питати шта јој је било мало час.

У тој соби сеђаше она, мајка и »човек«. Он је седео тамо где сам седео ја оно јутро кад сам је пољубио. Она је седела за столом где оно јутро. Ја сам онда био окренут леђима њој, она сад њему. О кад их видех овако заједно, у троје! У ушима ми зазуја и сад као у студиу, и ја се спустих на једну столицу према њој и њеној мајци. Оне подигоше главу, она поцрвене, ниједна ми не одговори на моје добро вече. Колико сам желео да поцрвени. А сад кад је поцрвенела ја сам тако несрећан. Па ипак, ја нисам више онај човек који сам био до пре два дана. Ја сам сад виши човек, духован човек, па како сам тужан! Али да сам се умео сетити да сам и ја као и сваки други бољи у тузи него у радости, ја бих се утешио, зацело.

»Човек« устаде и изиђе не проговоривши ни речи и не рекавши лаку ноћ. У осталом, ја њега до мало час нисам био ни чуо да говори. Вечито ћути. И нисам опазио да у икога гледа и да га ишта интересује. И њена мајка оде. Остадосмо нас двоје потпуно сами, као пре два дана,