сирене, после на звиждање ветра изишлог из меха Еолова. Хроми су остављали своја закупљена места за рад, не за прошњу; тротоарске ноћне певачице у изанђалом оделу и упалих образа, на којима је извајана глад, прикупљале су се и удешавале су свој тужни »Прелид« за своју Песму Суза. Ја сам за све то сад имао тако мало очију и ушију, јер ме је целог била обузела само једна мисао: још вечерас њу да видим. Ја се морам с њом још вечерас састати. Али како? Нисам могао наћи ништа због чега бих јој се приближио. О, Боже, зар сам пре тражио узрок за приближавање!... Да је питам хоће ли да путује у суботу. Због тога... нема смисла. И кроз главу ми сену једна мисао: »Да је замолим да ми каже који ћу поклон дати сестри«.

Пожурих се у хотел, и да би ми се што пре отворило, не зазвоних него лупнух чуком на вратима: ударих јако једанпут. Швајцарац отвори врата, и ја уђох баш у том тренутку кад је из трпезарије излазила она... Сретосмо се; ја узех муцати више него икад: »Молим вас да... у студио... дођете... — Моја мајка? рече, то јест отпева она брзо. »Не... ви. Један поклон... за сестру... Ја не знам шта је за њу, па ви да ми кажете, који...« — »Да се јавим мајци«, прекиде