уплашено, муцајући: »Хвала!... Хвала!..., и пожури се напоље, мислећи ваљда да сам полудео, јер зацело сам изгледао као луд.

Ја стрчах низ степенице. Дугачким ходником тихо су ишле девојке у плаво с белим капицама, и не правећи никаквог шума износиле су из трпезарије шоље од чаја, посуђе... »Свршено је... Сад ће изићи она«, помислих и задрхтах од сусрета с њом, па побегох на улицу...

Не мислећи ништа упутих се к вароши увијеној у вечерњу танку провидну маглу, кроз коју се помаљао један страховит пожар. То није био пожар него осветљење вароши: палиле су се миријаде лампи и сијалица на излозима и рекламама и по тротоарима на високим гвоздееним стубовима; и на једанпут сва варош затрепта, засија се као у огромном пожару с пламеном који лизаше пут неба; оно мало-час чађаво небо поцрвене, постаде бакарно: као свакад и сад — своју ноћну боју доби од земље; она црна суморна варош претвори се у бели чаробни вилински град. У споредним готово празним улицама распростирао се мирис бензина, аутомобили су се помаљали подмукло, без шума, као какве подмукле звери и летећи по глаткој калдрми часно пуштали су глас који је личио на песму