свакога запиткује... И спонтано извирих у трпезарију и видех њу с мајком за столом код прозора, а ниже за другим столом видех њега, онога младића, спортиста, бронзаног тела и челичних живаца, свога првобитног човека: она се с њим разговара... Тргох се као од уједа гује, па и ако ме она спази, ја је не поздравих, не уђох, вратих се и појурих уз степенице као да ме понесоше нечастиви, улетех у собу и угледавши оно место на својој постељи, где сам њу с њим замишљао, једним скоком дођох до њега смакох чаршав и узех га цепати. Кад сам их замишљао да се милују, ја сам био миран. Кад их видех да се разговарају, ја бесним. Никад нисам помислио да ће ми бити и најмање криво кад је видим с оним кога сам јој ја изабрао...

Па дођох до прозора и нагло га отворих. У собу појури свеж предвечерњи ваздух. Погледах у небо: оно је као од чађи, а на њ као да је просут један млаз крви у облику срца... То је био млад месец. Ја се од тога месеца тако крвавог стресох, и окренувши се, зазвоних... На вратима се појави, пошто је закуцала, витка плава девојка, у плаво с белом капицом. »Дајте ми други чаршав, молим вас... Ја ћу овај платити«, рекох показујући на беле комаде. Оца ме погледа