Али још првог дана, ја јој се сретох с мајком и поздравивши је, најљубазније, збуњено упитах: »Ви путујете... у суботу«. — »Ко вам то каже?« упита она. »Ваша кћи«, изговорих ја с једним болним осећањем. — »Моја кћи!« рече она зачуђено. Па тад, готово шапатом додаде. »Да, треба да путујемо у суботу, али... она неће. Никад нисам ни помислила да ће јој се овде оволико допасти. Она воли ову црну варош!« заврши с чуђењем. Мене тренутно обузе радост: зашто воли овде. »Због мене«, смело помислих и почех се нервозно смејати од радости. Али то би за тренутак, као што рекох, па опет бол.

Другога дана тачно у пет, кад се пије чај, био сам у хотелу. Не могу да издржим више, морам да је видим. У својој соби опрах се од чађи, обукох се у хаљине за које ми она рече да јој се допадају и сиђох у приземље. У трпезарији се још пио чај и јело масло и мармелада, а ја сам пошао к вратима... Али на једанпут, ја чух њен глас и глас некога човека... Застадох... »Ми путујемо у суботу«, рече она. — »Натраг у Америку?« упита он. »О, не... На континент...« Мушки глас ми је непознат. Нагласак американски. Зацело један риђи постарији Американац, јер он са сваким говори,