су и телом и душом једнаки, онај стари човек и ова нова жена. Не, они су обоје нови... Како ће бити здрав плод њине љубави!... И кад би се овако здрави родили милиони, излечило би се наше болесно доба«. Ја сам то доцније мислио...; онда нисам умео мислити.

Док сам желео да је љубим, ја сам непрестано гледао да сам с њом, да седим близу ње, да је гледам и осећам; а кад је пољубих, ја је избегавах и нађох другога (ваљда што је бољи, достојнији) да је љуби... Ја бих сад од физичког додира с њом умро...

V.

Два дана је не видех, не хтедох да је видим — стидех се. Какву сам улогу ја играо после наших пољубаца... Док сам је у мислима љубио излазио сам пред њу и црвенео сам, али не од стида већ од пожуде. Сад, стид. О кад би она знала! И избегавао сам је, с намером да је не видим до њеног поласка, ни кад пође, те да ми се чини да је овде, изишла у варош, исто као кад ми неко мио умре: ја не идем да га мртвог видим, ја не пођем за његовим ковчегом, одајући му последњу почаст, само да ми се чини да је жив, отишао куд год на пут.