мени та страна жена? Зар сам ја мислио да она неће никада отићи?« О! шта је она била мени?! А да сам ја њој само један симпатичан fellow traveller (сапутник), то јест један мио познаник из хотела као и њеној малој сународници, ја то сам најпосле тога дана видео, то јест сетио сам се тога. Обе су се понашале према мени другарски, као моји мушки другови, и ма да су у сукњи, обе су ме пољубиле као друга или као брата. И у место ма ми је мило, ја се растужих, и пожелех од срца да је то био само сан, да ме она није у истини пољубила...

Најпосле, вративши се грдно уморан од хода и од осећања, ја не одох тамо где сам њу оставио, него у своју собу. Кроз отворене прозоре видело се подневно сасвим бело небо, где су се јасно оцртавали с кућа мали црвени димњаци »који изгледају као тек извађени крвави зуби«, како каже Хајне, и са старих величанствених цркава и палата огромна црн кубета што изгледају као сенке џинова; а мало северно сунце сипало је хладни златни прашак на моју постељу. Ја се на тај златни слој стропоштах, али не у мислима с њом као пре наших пољубаца. У мени се пробудио један други виши човек... Али кад осетих мирис постеље која је мирисала на физичког човека,