и у другом случају, ја сам био сав душа. Час сам био као нека друга, трећа особа која иде са мном да гледа борбу два осећања, што се боре у мени, — радости и жалости. Радост је дошла због пољубца, а жалост због одласка миле жене. И кад би победила радост, ја сам клицао, пљескао, а кад би победила жалост, ја сам био неисказано тужан. И наједанпут расвестивши се, почех бежати од света на улици, брзо уђох у мени мили добро познати бескрајни парк; али и ту свет... Пожурим се од главних алеја, где је врило као на улици, небројена кола, небројени коњаници, пешаци, многи људи без бркова као жене, све жене корачају као људи, сваки са својом љубављу или мржњом или равнодушношћу, или радошћу и жалошћу, као ја...; упутих се у самоћу, зеленом језеру с белим лабудовима.

...Али кад спазих ону усамљену клупу зелену као трава која беше, овог дана, окићена, готово сва покривена жутим лишћем опалим с једнога огромног старог храста, ја се тргох као од каквог светог места које сам ја обесветио, и појурих натраг, у светину, да се изгубим у њој...

Кад год би ме обузела жалост, бол, један интезиван бол због њеног одласка, ја сам се сасвим свесно питао: »Шта је