што ми је долазило као познато из давне давнине, из прве младости. Ништа нисам видео, чак ни оно што сам до тога дана гледао више но највеће знаменитости и због чега ми је ова варош, крај све своје суморности, имала весео изглед; нисам видео жене, оне лепе жене израсле као јеле... После сам се расвешћавао и нисам смео запливати у страшно узбуркано море. Силна светина, тиска се као морски таласи, таласа се као узбуркано море. То су морски валови, жути, плави, црвени, безбојни, тај свет, светина, та кола, ти аутомобили, трамваји, омнибуси, и та лупа, треска, хука, жагор, жуборење, као кад се узнемири море. Оне таласе од воде утишава трозупцем Посејдон; ове таласе од света обуставља руком жандарм. И ја тренутно свестан, чекао сам да се дигне рука каквог младог лепог дива, »човека у плаво«, па да претрчим... То јако осећање водило ме је, носило ме у тишину, где ћу моћи мирно осећати њен пољубац на своме образу и неузнемираван гледати њу, гледати је у белој блузи, осенчана профила палминим лишћем с једним сунчевим зраком у коси... Тај моменат ми ју је дубоко урезао у свест.

Лутао сам до само подне, без одмора, не осећајући умора, час до крајности весео, час до крајности тужан. И у једном