немајући очију за ону густу непробојну шарену масу, што надире с грдним шумом кроз улице опточене мрким зградама. Као узбуркане морске воде кроз мореузине крај којих се дижу црни кипариси... То је све споља, та гужва света, то куцање била, ударање огромног срца једног колоса; а ја за спољашњи свет тога дана нисам имао ни очију ни ушију. Мене је носило нешто јако, велико из мене... Ја сам њен пољубац осећао, непрестано, па своме лицу и додиривао сам то место прстима, на прсте љубио, или боље рећи целивао сам их као свештеник црквене утвари. Он ме је мењао сваки тренутак, и ја сам био час као некакво крилато ванземаљско биће што лети пут неба, час као земаљско, човек, велики, највећи војсковођа, који је покорио свет. У самопоштовању одох до крајности. Да мене пољуби она што је дошла из Новога Света у Стари Свет да краљује над свим женама! Да мени да одличје које, као краљица, даје само изабраном међу изабранима! Срећа, понос што ли је то било, обузе ме до крајности, и ја не видећи ништа чулним очима, увучен сав у себе, пробијах се кроз густу непробојну шарену масу, која ме је носила, чувала, износила на чистину, где сам се предавао једном чудном интензивном осећању,