писах, осећајући непрестано њу. А шта писах? Шарах по чистој хартији, али у свакој шари, чак у сваком потезу бејаше она... Она се полако, неосетно увукла у мој живот.

Устадох и пођох без збогом... Она ме погледа и осмехну се. И ја се осмехнух. И у том осмеху била је моја душа. Крај врата се зауставих и окретох се, пречишћен, преображен, препорођен, сасвим други. Не то сам био ја, само у другој нијанси, светлој као да је обасјана сунцем. Јер и небо: јутром, у тој вароши, обично је сиво, вечером црвено, а у подне бело као снег, и ипак је једно исто небо... Погледах у њу, а она, у белој блузи, седећи право, писаше... Не окрећући се пише, пише, пише као да хоће да испише све болове срца и да пером реши све проблеме душе. У огледалу над камином видим јој профил осенчен палминим лишћем и црну косу прошарану сребром и пеном, по којој трепери један златни сунчев зрак, пао, у том тренутку, кроз прозор из баште где су се још играле црна велика мачка и мала Нели сва у бело.

IV.

Улицама сам ишао као луд. Ја тога дана нисам могао далеко, несвестан кроз свесне милионе као дух кроз материју,