И она је Американка. Обе имају црне очи. Само што она има златну косу, а она друга сребром прошарану. Ја сам се на њу толико навикао: она се полако неосетно увлачила у мој живот.

Седох за сто поред прозора из баште, да пишем. У соби не бејаше никога, а да није пуцкарао угаљ у камину и шкрипало моје перо била би потпуна тишина. Чак се није чула као вечером уличног живота хука, која се у даљини, по оделењима те баште претварала у шум и личила на зујање пчела у кошници... Моја рука летела је преко једне карте кад се отворише врата и чу се лаки шум корака и једва чујно шуштање хаљине... »То је она!« осетих... и зацело сам био блед као крпа... Знао сам да је она пре но што је замирисала лаванда...

...Окренуо сам се, одговорио јој на американско, на њено добро јутро. Њено Добро Јутро! Оно је мени било читава песма, и то песма не као нешто духовно, већ материјално, и ја сам желео да метнем своја уста на њу... Осетио сам где ће сести, али се више нисам окретао, него сам писао једном своме пријатељу, уносећи у свако слово њу, или управо пишући о њој. Кад бих нешто сад пошао од рођака до рођака и од пријатеља до пријатеља да потражим своје карте из те