очима, гледао милу жену, миловао је, имао је сву... Па сам скакао и бежао из парка, залазно у хучне улице колоса, града пресићености и глади, магле и дима, који се распростирао по свој вароши, и кад је време лепо, дизао се у вис, разређивао се и мешао с облацима; а кад је ружно, падао на земљу као магла. Тражио сам да се изгубим, да се ја, један ништаван делић, утиснем у ту мрку целину, да ме нестане у њој.

Једно јутро пуно магле и песама уличких певача, што певајући зарађују насушни хлеб, удаљујући смрт од глади, ја одох, као и прошла јутра, у хотелску башту, где се осећао мирис дима, влажне земље, траве и бршљана разастртог по свој високој огради; а високе акације шумеле су тужно како обично шуме у влажна магловита предјесенска јутра. Преда ме истрча мала Нели сва у бело с црном мачком и разговара се са мном... »Смем ли, Мис Нели, да вас једанпут пољубим?« упитах тобоже озбиљно. »Смете, али само једанпут«, одговори ми она као у шали и запрети ми прстићем. Ја је пољубих. Она се несташно насмеја и пољуби ме, и одмах безазлено рече: »Ја путујем... у суботу«. Ја осетих бол... После сам отишао у собу за одмор где на мене навали сета због одласка мале Нели.