неокрене луди смеј у горки плач, чувај га за младости његове, јер што се у нов лонац успе на то ударати докле га траје.

Чича Добрен био је и врло побожан човек. Он је сасвим био уверен, да онај, који добра чини и Бога се боји нетреба никога више да се боји.

„Ко се Бога боји, каже чича Добрен, никад од стра воћног нек се небоји, ни од стреле која дању лети; кад те Бог чува, може око тебе хиљадама с’ десна и толико с’ лева пасти, а ти ћеш на миру остати, тебе неће снаћи зло, нит ће се приближити кући твојој, јер Бог ће заповедити анђелима својима, да те на руку своје посе, па да ни ногом твојим о камен не запнеш.“

Свако чељаде у кући чича Добреновој морале се чим устане најпре умити — изјављујући тим богу да га и бог вре свега умије од безакоња, што је као човек јуче починио, па да може чистим срцем благодарити му, што га је из сна и постеље диго, а могло му је бити, да му сан у смрт, а постељу у мртвачки сандук претвори.

Сваки се посо у његовом дому с Богом почињао. Ко с’ Богом почиње, том ништа испод руке измаћи неће, јер је узео себи оног за помагача, кои је кадар све учинити.

У Добреновој кући било из јутра, о ужини ил вечери, нико се није смео пре кашике доватити, док се није најпре богу помолио, само марва и живина јела је у његовој кући, пре него што се богу молила. Но можда се и марва