боме.“ Мало даље прућује се рундави белов под дебелим ладом широке тополе, па мисли како је зимус луд био, ди је све говорио, да ће, чим пролеће гране, себи мало кућицу направити, шта, вели, њему треба, колишни је кад се сћућури; ал гле боме сада, ко ће то толику кућерину направити, па још кад би се тео човек мало провашкољити по њој? — нека вели, вал дође зима онда ће ми мања требати.

Ал у кући чича Добреновој нико више осим тог белова неговори „нека, сутра ћу,“ што год се може данас урадити на сутра се неодлаже. Са раном зором све је код њега на ногама, и само мезимче Мирко мора с’ петлом заједно уранити. Чича Добрен добро зна да: ко рано рани, две среће граби — једну срећу — здравље, а другу време, које кад једанпут у спавању прође нема тог чим се може натраг купити. Време је новац који Бог сваком човеку подједнако даје, ал боме неможе онај, који свој талант закопава, једнако асне имати са оним, који се шњим промеће.

Чича Добрен био је добар ал и строг човек. Он ни код свог јединца није прута штедио. Ко прут штеди, вели Чича Добрен, тај своју децу мрзи, а ко ји милује тај ји и кара. Он је добро знао да ко је у детињству размажен тај никад човек неће бити, никад свој господар неће бити. Он се није церекао, кад је слушао ди балавче, своме оцу, оца псује, а овај од милине незна шта ће, него је навек говорио: закраћуј, брајко, детету несташлуке док је дете, да ти се