назвати, него што га и дан данас зову: „куке и вериге“. Кад се ко невешт увезе у те „куке“ трипут ће на једно исто место доћи, и опет неће у „широку приливу“ испловити моћи, док га свињарче чича Добреново, кои ту свој салаш има, на прави пут не изведе.

Чича Добренов салаш није ко што су други салаши. То вам је као какав пољски дворац, каква мала спајије. Ту је око њега рибњак, ту је језеро, ту су мале склопљене ћупријице, које се у вече на ову страну привући могу, да неби какав пакостан арамија мирно стадо чича Добреново одвлачијо.

Да је на брегу, кошто га је вода опточила, изгледо би као каква јазбина ајдучка, ал питома равница, покрај тије воде, још му је питомији изглед дала, него што јест. Кров је на кући чича Добреновој ситном трском узбијен. Око читаве куће има широк одник. Дрвени, вешто изрецкани ступци подупиру кров, испод ког је свуд унаоколо простран дашчан голубињак. На пошивачу кућном стоје рогови а на сваком рогу пар гаћасти голубова. Изпод прозорчића на белој кибли виси венац од ивањска цвећа, а у окну седи бела цица па се једи, гледећ’ како јој ласте и врапци испод носа пролећу.

На сред авлије рашћепуријо се дебели ћурак, спустио низ кљун црвену кресту па игра за јерке а крилом пуца о земљу „нема од мене боље јунака на свету“, а граорна ћурка извалила се на једну страну, раширила крила па пуна блаженства одговара пурану: „Да боме, да