кад је Страшимир повикнуо, ал жена чула није. Моро је дакле у собу ићи да је буди ил да сам упали свећу. — „Жено“ продеро се Страшимир по други пут кад је у собу ушо, тако страшно, да су се све пенџери тресли у соби, „шта јесил’ цркла, зар нечујеш да вичем.“

Из кревета женина нечу се ништа, а Страшимиру се учини као да неко поред њега, кревету прође — тек на трећу Страшимирову псовку, одазва се жена.

— Шта је, шта се дереш, црева ти се дерала, који ти је бес, одно те богда.

— Пали свећу. —

— Шта ће ти свећа, горела ти чело главе, шта си се сад успалио, траже је и сам, шта ја знам ди је.

Кад је већ упалила свећу, зграби је Страшимир за руку: Ајде овамо, ту је и твога масла, масло ти материно, што је онај амбар отворен, које дао оном лопову кључ?

— Шта ја знам, зар он неможе дати себи направити кључ. — Кад унутра у амбар, има шта и видити, два џака пуна а у трећи почето.

— Шта је то? — пита Страшимир.

Џакови — одговара жена.

— Та знам да су џакови, покров ти од њи начинили, ал које усо жито у њи.

— Враг — знаш и сам које, па опет питаш, ваљда ја нисам могла, и спавати и џакове насипати.

— А шта је ово овде, какве су то кесе, па какво је то брашно, па откуд ово суво меса