је још зло добра донело, кад ли је на чичку смоква родила. Само које праведан тај цвета као финикс и све му се множи, као кедар на дивану; а ти кад си злобу сејо сад жањи срамоту. Иди зла траго, да те моје очи више невиде!

Кад се одмакне чича Добрен од кнеза, размисли овако у себи: О што нам је да се за бадава кавџимо. Колико год до вас стоји имајте мир са сваким, каже Господ мира, ако тако узрадим обећава ми да ћу бити син оца’ који је на небу — благо оним који мир праве, јер ти ће се синови божији нарећи. — На земљи радује се човек над је слуга код каква велика газде, а ја да неволем бити син оног, у кога је највећи газдалук, који траје док је света и века, — стани Страшимире, да ти опростим, и да ми опростиш. — Кад Страшимир стане, продужи Добрен: Окани се брате тог пута, куд са ударио. Моји су дедови и прамдедови с’ твојом кућом навек у миру и љубави живили, неваља брате, ни с’нама да свет уста изпира, што и ми неби ко и наши стари живили. Окани се брате зла пута, очи божије мотре на оне, који зло чине да их са земље истребе. Ево ти руке брате. — Шта? продере се на ове последње речи Страшимир, који је дотле са зверским погледима шибо Добрена, шта? ваљда ја незнам да ко даје вешцу руку да му и срце даје, та ти си вештац и остајеш вештац, ма сто кнезова да друкчије кажу, него, ако ти мени оне чини из моје куће, што пре неископаш, да знаш, да ћу