Вуково рђаво срде никако није могло опростити Мирку што је о распусту због њега онако прошао.

У школи су се једанпут препирали двојица чији су боље газде. Мало по мало па је могло и до свађе доћи. Онај сиромашнији, кад је већ моро признати да његови мање имаду, теде бар да побије важност имању оног другог. — Лако је вама имати, кад се у вашој кућа сакривају лопови, ето сав свет говори да је вазда кућа лоповска што други неможе тако ко ви, ваљда баш нисте ви најбољи на свету.

Мирко да мир учини, одговори на то овом разљућеном парничару: неморају његови зато лопови бити, можда и они знаду оне чини, што и мој отац зна.

Вук није чекао на крај преповетке, него ома стрпо у главу то што је од Мирка чуо, па кад је отишо из школе кући, а он удри кити оцу: Како је Мирко преповедо у школи, да чича Добрен има чине, па како је опчинио њину кућу, да зато они све унатрашке иду, видиш, каже, да није он вештац, зар би им била марва тако дебела, па какав је он па жена. Мирка, вели, да удариш по једном образу други би му пуко, а и морају бити таки, кад се све од сами срдаца ране, да што би наша марва ишла тако ко без срца, то је оно отац, што ти мислиш да у вашој кући није чист посо. Ил је сам чича Добрен закопо чини у нашој кући ил у договору са оном нашом матором вештицом.

Баћа Страшимир био је и од себе лак на