што ни тражио није. —Чича Добренов чобан, миран човек, седи па пасе своје стадо а Вук Страшимиров дође па с’ неба па у ребра:

— Хеј чобане ту су утрчале моје овце —

— Море нејди тамо, нерасмлашуј ми оваца, нема ту ничији оваца више —

— Ти си лопов, продера се на чобана Вук, ти си лопов, кад недаш да те премећем.

— Стани да ти кажем, које лопов ниткове један, па удари Вука наџаком одуд, па удари отуд. Вук шкрипи зуби, упиње се ко рчак, да чобану у очи скочи, ал ништа непомаже, у љутом беснилу свом сети се свога најбољег пријатеља, па повика: „држ недај булдок“, ал од булдока ни трага ни гласа. Чобану се сад учини смешно ово немоћно беснило, удари га још посљедни пут, па га одгури од себе — ето ти на, ко шта ради све себи. — Плачући оде Вук да бар нађе булдока, кад већ оваца нема. Вабио је и вабио, ал као да су га курјаци појели, нит га чути, нит видити. Вук се упути у густиж да га тамо тражи, мора да је далеко курјаке одвијо. Није ишо више од педесет кокорачаји, кад наиђе на крвав траг, ајд за трагом, крви све више и више, уједанпут трупина и које? булдок — мртав, удавили га курјаци. Рис се већма неразјари кад га лав за врат шчепа, ко Вук, кад је видио крв свога булдока, колко му се год дало толико је одскочио од земље, и што је икад мого груне се о земљу, а после је кидо аљине са себе и чупо косу из главе, све овце да су му курјаци подавили само