Ди је курјак? питају чобани. — Ево га.

Ди је?

Та зар невидите, ето га пред вама — та ето ја сам курјак, мени се име Вук а то је курјак, вич да сте били у школи, сад би знали, па се неби дали варати, ха, ха, ха, — ал за ту дебелу шалу умал што непонесе на леђи још дебљу батину чобанску, а кад је овцама дошо а он једва је и своје покупио, а камо ли да је и туђе задобио.

Сутра дан ал доцкан увиди Вук, да ко једанпут слаже, да му се други пут неверује, ма да истину каже. Овце су му пасле поред аде, он сео под једно дрво, у једанпут расуше му се овце по пољани као рибе по води кад чапља преко њи прелети ил пилићи код квочке кад падне на њи кобин сен. Док је Вук тамо отрчо, ал двојица његови имењака зграбили сваки па једно печење па вуку у шуму.

„Упуј курја, недајте људи однесе курјак овце.“

Чобани мирно седећи код свога стада сами себи говоре: „гледај ти лаже, опет нема мира, чекај довабићеш ти њега, кад га толико вабиш.“

Кад је већ искупио и пребројо све овце, фале му десет комада. Две је видио да су курјаци одвукли, а куд су се друге деле никад више дочуо није.

Много је јагње за матером заплакало, кад се десио чиј чопор близу Баћа Страшимиревог па није чудо, што још за бела дана није мого Страшимиров син наћи своји оваца, него је нашо