Доста је давно било о чему ћу преповедати, већ су сви они под земљом, који се моја преповетка тиче, тамо је још жив спомен, који остаје, иза добри, да ји и као покојне волемо, а иза зли, да ји и у гробу мрзимо.

У Добреновачкој школи, и данданас, подстиче с’ тим споменом учитељ ваљану децу на добро, а заплашује рђаву од зла. Од тог учитеља, чуо сал пре годину дана и ја ту преповетку, па да је неби како год заборавио, исписо сам је, да је и другима сачувам:

Како је на дому чича Добреновом.

У Добреновачком атару, једно четир дужи од села, има једна мала адица. С’ пет страна ударају у њу узани дубоки канали, неколко фати одбијају се ови од шестара водена, који је читаву адицу опколео, па се онда, кривудајући којекуда, један у другог уливају и тако ји једног по једног нестаје, док се на послетку у широкој приливи, која у стари Дунав утиче, неискупе.

Ни један букварац, све кад би баш тео, неби мого свој пропис тако циврасто изшарати, као што је вода оно парче земље око те адице — и Добреновчани нису могли згодније то место