— и да недотрчаше слуге и неуплете се чича Добрен, би га умлатијо. Ал није то Страшимир Вука туко, што је напујдо вашку на туђе јагње, ни за оне богопротивне речи, туко га је што је укро јагње своје а не туђе.

Баћа Страшимирова кућа није могла црња и прљавија бити, ал је опет видовит свет говорио, да му је кућа шарена.

Чим се сутра дан Вук од болова придиго, баћа Страшимир га је дозво преда се, па му је реко:

— Дед момче, кад умеш кући штете правити, ваљда ћеш штогод и привредити моћи. Данас ћеш овцама, а чобан нек дође кући да ради, па тамо отвори очи добро како ће нам се која овца ојагњити, ил које посмрче матер себи стећи. То му је реко, а није додо ако Бог да, а није ни требо; јер Бог извадио је још од створења света из ђаволски послова своје руке.

Кад је Вук отишо овцама, он је гледо све како ће близу туђег чопора дотерати, да се како год помешају овце а ту би се већ дало штогод забашурити, ал чобан, који познаје сваку овцу по гласу, а јагње по матери неда се варати.

Кад је видио да то непомаже, а он се досети нечем другом. Науми да одмами чобане од стада, дотера своје овце близу једног туђег чопора а он се тајом одмакне даље, па повиче из свег грла: „Упуј курја, недајте чобани, ево курјака.“ Кад чобани њему дотрчаше а он се смеје својој мајсторији.