под пазуво, па ајд управо на салаш баћа Страшимиров.

Помоз БОГ, баћа Страшимире!

— Бог ти помого чича Добрене, ко је добро?

— Добро је фала Богу, ево доно сам ти јагње, што си ми по Вуку у накнаду посло, ја немоту брате твоје јагње примити, ми смо месо од оног јагњета појели па то га неможемо дати, а Марко опет ни кожу неда, јагње је његово, он га је из руке одранио. Глава за главу брате, а ја ти немого ти донети, него ево ти твоје, па нек то је просто, а ако баш оћеш да тераш мак на конац, и ту се насмеја Добрен, а ти кад закољеш једно твоје јагње пошљи нам гркљан од њега, само посветуј тог твог дерана да се у бољу памет узме.

— Какво јагње, каквог дерана, нисам ја теби чича Добрене ни по ким јагњета послао. — А ето даје у лажи плитко дно, привати Добрен — међер то је јагње твој син од некуд укро. Дед сасецдер му брајко мало те дугачке нокте.

Баћа Страшимиру није требало двапут рећи. Зовне Вука из собе напоље, а овај незнајући да се о његовој кожи ради изађе па испаде пред оца, — „евоме шта ћеш.“ Страшимир и неодговори шта ће, него држ за кике, па га дигни горе, па га спусти доле, па после зграби неко сапиште, па преко леђа, преко трбуа, преко ушију, ди год га је доватио, удри и преврћи, а иза сваког ударца ређај грђу иза грђе псовку