ни себе да брани, а да брани другог. Ено мој отац псује по читав дан и њега и седмора небеса његова, и све оне, који су шњим у тим небесима, па шта нам фали? Чија је слама већа ил наша ил ваша, чији амбарови дужи, ил наши ил ваши, па чије је поље шире наше ил ваше. Уздај се ти само у те твоје приповедке, па пробај само једно зрно запипати, кад ти ја некажем, па ћеш видити, оћул и теби с’ гркљаном и језик ишчупати. — Сирото јагње није знало, шта ова звер његовом младом господару прети, него баш у тај пар спаде на онај чокот, ди је најлепша смедеревка. То тако разљути Вука да се није мого више уздржати; — „држ булдок,“ и док је Мирко дрекно, ал већ се гркљан невина јагњета у булдокови усти крвавио.

— А јао моје јагње, а јао моје јагње.

— Узми па га носи сад кад је твоје, мени нетреба, и онако би код куће постио, да вам ја нисам меса спремио. — Мирко узме јагње, каже Вуку да више никад неће шњиме ићи и да ће казати господину кад оде у школу. Вук срдито одговори: „марим ја“ и тако се растану.