доми покаже му све своје благо. Путник кад је све то видио, није се мого доста надивити, ал како се још моро залудити, кад му домаћин рече, да је он при свем том несрећан човек. Путнику се окрену авлија наопако, та зар има, вели, речи, које би смеле прећи преко усана, а да ти срећу нефале. Има одговори му домаћин „нефали јутро, пре вечери.“ Кад је о вечери било, увешће домаћин путника у трапезарију. За трпезом седе девет здрави, млади људи, као девет Југовића, и домаћин са сузом у оку, коју путник није опазио, рече: ово су моји синови. А — још ме нико није тако лепо преварио, повиче сав усхићен путник, зар се може с’ ови соколови несрећан бити, та погледај оче који ли је лепши, који ли здравији, каквали су то јуначка плећа. То и јесу тешки јади моји, одговори жалосним гласом отац, све ии је дао бог, лепоту, крепост, памет и здравље, ал поред свег тог само тек просјаци могу бити, јер што највише вреди узо им је, очи — они су слепци, слепци код толика блага. Е ја сам им својом руком ископо очи. Ја сам у младости својој малим тичићама очи вадио. Сузе њини матери, богу су на срце пале, и он пусти праведан свој гњев ка мене. Сад се кајем ал доцкан.“

Вука ова преповетка, место да је заплашила, још га је већма на зло распалила. — А и ти попо, гледај да се доцкан непокајеш, него се окани једанпут тог твога бога. Учини ми ти штогод ако смеш а немој све шњим претити. Не може