од смеја. Па какву ту штету чини продужи Мирко, мени је мој отац говорио, да тице више асне чине него штете. Једанпут је, каже, један краљ заповедио, да све врапце по његовом царству потуку, зато што су му врапци трешње пипали, и плаћо је за сваку главу толико, да кад су му издонашали главе није мого поплаћати, а кад опет до године а оно ни једне трешње па боме и никаква друга воћа, појеле све гусенице што су ји дотле врапци таманили, те дај опет троши новце и купуј наново из далеке земље врапце — ето ти му што се у божиј посо плеће.

— Хајд небулазни мајкино голупче, на што ти је дао бог руке, нег да недаш да ти ма каква шума пркоси. Ја вичем по винограду да се одерем, а њему ни девет брига, као да га је он засадио, завуко се као какав бег под најбољи чокот па бира што му је воља, ето ти му шта је напослетку избиро — и што му није воља.

— Та све, ако га и неби мого отерати, ниси га требо тако злоставити, боље и да ти је пропо сав виноград него да ти пропадне душа, ил зар може што заменути душу. Та ко изгуби благо, још није пропао, ко изгуби наду само је полак пропао, а ко изгуби душу, сасвим је пропао. Само да си био, пређашне недеље у цркви, па би чуо, како је свештеник светово сву децу, да негубе душе, да нетамане тица, па је тога ради ову преповетку преповедо: „Дође једанпут једном врло богатам човеку незнан путник у кућу. Домаћину проведе га свуда по своме