учитељ је говорио да је човеку много лакше кад се коме потужи на свој терет. — То рече па завуче мали ножић у грло тичије и извуче полагано да дуже боле крвав језик — кос задркта и залепрша се, а Вук ладнокрвно даље продужује. — „Чекајте мало ти црни косови, с’ погребом вашим још висмо готови“ па он а забоде оштриљ од ножа најпре у једно, па после у друго око: Хајд сад иди па бирај које су најлепши гроздови, да ти кажем пошто је ранка. Шта велиш Мирко, јел паметнији онај судија из маџарске буне, што нам је катихета за њега преповедо. Сад тек видим како је то добро ићи у школу. Видиш сад би криво судио, што тако што навек неће да преповедају, па би навек ишо у школу; него све како је онај оног ударио каменом, а он њега лебом, како је опет онај, непријатеља свог нашао ди над неком дубоком провалијом спава, па га пробудио да непадне унутра, и све тако којешта.

Мирка је готово грозница од чуда уватила: — У Вуче, вукла ти се црева, у крвопијо страшна, куд ће ти грешна дужа. Шта ти је криво то незлобно створење божије, зар ти по читаву ноћ непева нако лепо бадава, па зар незаслужује што поједе, ето тамо у селу бирташ не само да рани свирца него му још плаћа, како се не смилова на песму његову.

Шта песму? Марим ја за његову песму. Ја најволијем кад чујем да ко запева, а кад видим како се ко превија и јауче, ди је ногу ил руку сломио, ил око избио, мени оће да пукне срце