од салаша одмаје почо Вук бацати се из пударке на живину, која мирно по ливади вади из земље шкодљиве црви. Мирко му говори да неваља шта ради а он се осече на њега: ајд, пропашћете ваљда баш ако које и убијем.

Тек што су корачили на Страшимирове њиве а Вук напујка булдока за једним назимчетом. Свинче беж, а кер за њиме, па кад га стиже а он држ за уво, свинче себи а кер себи, што се већма несрећно марвинче дере, тим се грохотније луди Вук церека. — Чекај Мирко, сада ћемо јести крмећа меса. Он то говори, а псето се већ вратило и носи уво од назимчета. То је вашка, тако треба, а не бити смрзла ка овај Мирко, што ће бити ваљда попа кад се боји крви. Кад су дошли у виноград, Мирко седне у колебу у лад, а Вук трч, брже боље, па се вери и дери кроз бодљиви шипраг, вели, да види јел долијала лија, што јој је синоћ вигове наместио — и док си једно десет избројао, ал он трчи и носи и гњездо и голуждраве тичиће а матора коса. Сад ћемо им ома судити, код мане је преки суд — па док си трено а он се смеје — гле сад су сви у једну главу краћи, ајд идте управо под чокот, сад можете ома у трбу товарити неморате бар ону трунтаву главурду за собом вући — ха, ха, ха, јел уш Мирко?

Мирку се кожа од чуда јежила гледећ како овај крвник у највећем задоволству сатире невини живог. — Ала Вуче како можеш тако бездушан бити, како би твом оцу било, да теби ко