тој њиви, још пре нег што су пошли у школу сеоску, са Вуком Страшимировим сином, а кад су у школу пошли, морали су се и дружити. Чича Добрену није било мило то дружење, ал га је моро трпити, да му дете нејде само преко пустаре у село у школу. А боме и није и био Вук Страшимировић Мирку за другара. Вук је сушти отац Страшимир — и куд ће ивер од кладе, што каже: покажи ми с’ ким се дружиш, па ћу ти казати какав си, то је цела истина. Вук је имо једног булдока — вашку, којој њушка тако изгледа као да навек режи. То је био највернији друг Вуков. Тако је исто и Вук изгледо, ни мало мргодније ни пакосније није то псето од Вука било, па и само му име каже да није био благ. Кум, који га је крстио, морао је за цело врло паметан човек бити, кад је унапред знао какав ће Вук бити, те му је тако згодно име надено. И с’ том неприликом моро се Мирко дружити, јер није имо скиме другим. Ал и то није могло дуго трајати, какво је дружење анђела с’ нечастивим, јагњета с’ вуком. Што је ненаравнија свеза тим се пре сама од себе раскинути мора.