није чист посо. — Да боме да није, казаће навек на те Страшимирове речи његова жена и неће ни бити друкчије, догод је та матора вештица жива. У Страшимировој кући била је још једна стара баба. Нико од слугу није знао шта је она газди род, ал судећи по злоставлењу;, што га сваки дан претрпи држали су, да немож бити другчије него да му је маћија, па јој сад ваљда враћа што му је она док је нејачак био на поклон давала. Није прошло дана а да сироту жену није ма које из куће грдило, а кад год је Страшимир опазио, да му што год у кући на мањак иде, морала је бедна старица и боја подносити.

„Та вештицо једна, ти ми кућу таманиш“ деро се онда Страшимир на њу и мећо је на свакојаке муке само да дозна дал је вештица.

Јадна баба, изгледала је већ као труло дрво које је на друго здраво наслоњено па се само дотле управо држи, док га први ветар од противне стране нестровали, несрећна жена није ни могла од боја већ другчије ни ићи већ, ил пузити ил се на зид наслањати. — Еј живом му се у кости змије сакривале — том отрову Страшимиру — како мучи ту сироту жену — никад му чист посо у кући и небио, како ружи ту невину душу.

Какав отац такав син.

Земља баћа Страшимира упирала је у њиву чича Добренову. Млади Мирко упозно се на