добијале. Даћу ја то оном, вели Баћа Страшимир, који ће мени опет вратити, и кад год је то урадио, чудио се сам својој мудрости како он уме кућу да чува, а није умо да измудри одкуд су му слуге са те мршаве ране онако дебели.

Баћа Страшимир био је луда џимрија. Он је мислио да га оно ништа некошта зашто он новце није бројао, па је навек говорио: ваљда сам ја луд да трошим новце за тричаве чипке и цицеве, нек они себи купују како знаду, ја за те моде недам ни пребијене паре. Ал ма да није Баћа Страшимир новце бројао, опет кад су ћери у село у коло одлазиле, дванајст сукања су повешале на себе а толико остало је на рафу, осим тога ту су два низа дуката на врату, ту су рукавице на руву, лепеза, свилени шалови, атласке мараме, бечке чипке, париски шлингераји, презлетне из златнога Прага, калнери по журналу, ал штаје зато Баћа Страшимир марио, он је дао свакој да запате прћију па тоје из њине прћије.

Баћи Страшимиру могло је само мило бити, кад је слушо како се сељани чуде оделу његови ћери.

Тај ће извући лутрију — који ове добије. И оће боме — јер оне ништа више и невреде нег што кошта оно одело на њима: Кад су будне навек се ил између себе ил ским другим свађају и протерују, и у тим ји пролази дан, а кад су легле да спавају, као да си ји покле, ни да се макну, ни да се бар једанпут преврну, него ди су пале, ту су и остале. Могла је кућа над њима горети, могли су топови преко њи