само то фали што нису горе, а поред њи треће дрво за нову ђерму, и опет се вода из бунара на ужету вуче. Дрва за ватру како су пре две недеље донешена из шуме, тако и стоје на коли док се сва, једно по једно неположе. И опет се у Страшимировој кући највише викало и терало у ред. Куд се год ко окрене, све му је нешто неправо и нестоји му добро, ал нико непоправља нит намешта.

Баћа Страшимир је прек мрзећ човек. Од ране зоре до мркла мрака, мого си у његовој кући само вику и псовку чути. Час јауче зељов како га је одаламила домаћица кад је очупану патку с’ огњишта повуко, час цичи назимче, ком је Страшимиров син крста поломио, што није тело гладно у кочине, час кречи гуска, што ју је слуга вилама доватио, кад је теро живину да неразмеће плеву.

Могло се свачему заклон наместити, боље би било да је трском плева пошивена него што у лудост у купи труне, бар неби живина плеву расмећала нит би слуге живину таманиле, ал бесни Страшимир мисли, зар сме ко у штогод дирнути, кад ја кажем: недирај.

Баћа Страшимирове слуге нису никад за његову трпезу селе, зар да се и вашке, ко господар ране — и тако је и било. Лебац што је за слуге месио гори је био, него чича Добренове отрушнице. Што му је иза ручка остало то је волио бацити него млађима дати, ил је дотле држо док се није укварило па им је онда давао, а ако су свиње код куће биле ни то нису слуге