парче туђе земље, па се дотле кољу и крваве док Бог, као што сам ја сад петлове, неотера ји са своје земље у гробље, а земља остане онима који су мирни. Блажени су зајиста кротки, јер ти наслеђују земљу.

У чича Добреновој кући осим ти кокошији ратова никад друга немира није било. Чича Добрен је држо челе а и разгледо је мравињаке, па је видио како тамо све у миру иде и опет се толико поради. Кошто је свашта имало своје место тако је свако у његовој кући знао што му је посо. Најтеретнији послови у највећој су се тишини свршавали. Његове волове није требало на пут бичем истеривати, само реци, тек да се чује „хајс“ или „сту“ па ома су отишли тамо куд си заповедио. У његовој су кући и мачка и вашка у љубави живили, ту се могла видити ова најпитомија слика: како се грдни рундов прућијо потрбушке, на леђи му се савијо матори мачак, па спава на мекано, по глави му трче несташни пилићи а мало дете сиграјући се вата пилиће, отвара рундову уста, па му меће пилиће у уста и опет ји вади из уста, а нит рундов пилиће дави нит квочка на дете налеће.

Слуге је своје чича Добрен као своју рођену децу пазио. Он је добро знао да туђа рука не тече, па је тако са слугама поступао да никад нису приметили да су туђини, него су се сами држала да су чељад из куће па су тако и радили као да себи раде. Ако је слуга старији годинама био, за асталом седио је пре они