је час једном час другом говорила: окани се! увек је од бољег рода онај који пре попусти — бадава ји је тела да застиди: „шта ће деца рећи“; маторе јогунце доцкан је световати. Овај одуд онај одунд, па се шчепаше за црвене кресте, па удри вуци док им обојици главе у крви не огрезоше.

—Та оканте се једанпут луде једне, будите један ма који паметнији није то никаква слава у злу одржати мегдана, на ново ји развађа квочка.

А ја — неможе да се нађе коће пре попустити. Један вели: пусти ти најпре, ти си пре почо; други опет: пусти ти, ти си.

И тако би један другом можда и главе дошли, да ји Мирко нерастави па ји и покара: Шта вам је од тог боја асне, док сте се ви тукли за оно једно зрно, што није ни овог ни оног нег моје, дотле су мудрији све друго лепо у миру међу собом поделили, а висте остали луде ко врапци што су се потукли око туђе проје, или они цигани што да су имали брашна но што нису имали масти, па кад би узајмили тепсију и испросили сламе да угреју пећ, могли би јести гибанице — па се онда потукли, што овај каже да ће већи комад узети него онај. Баш сте прави цигани, сад сте бар видили да свађа ништа друго не донаша него разбијене главе, паће те одсад бити ваљда паметнији.

Боже мој, Боже! баш је истина што је господин учитељ пре негди у школи говорио. Устане, каже један цар на другог за