ићи и напослетку још и код куће радити, он је навек био весо, и певајући је своје послове свршаво.

Први свакидашњи посо био му је да живину рани. Ништа лепше није том благом створењу доликовало, него кад се невином тичаријом забављав.

Још се пето на седала отезо, глупава ћурка још је у велико сневала — ни сам видовити боктер гусак, што будан спава, није свој брбљави језик пустио а већ је Мирко на ногама. Умио се, очешљао, обукао своје спремљено одело, па се онда богу помолио, а кад је све то свршио узо је котарицу с раном и стишо на гувно.

Улагуша цица, што му обично чело ногу, а кадкад и код врата спава, уранила је још пре свог младог господара, уранила је кад и домаћица, па је ко и она прела донде, док сви нису поустајали, а сад је ишла полако с’ Мирком, па мотала пређу — од које ће сашити своме господару гаће, какве још никад нико вит је поно нит ћ носити кадгод. Уз мачку се придружила гомила зецева бели — потрче мало седну на стражње ноге, поиздижу велике уши па стрижу — режу шњима платно, што је цица опрела, дашто пре будну господарове гаће готове. Пред читавим овим белим друштвом иде као какав војвода бела јага ногу пред ногу. Пи, пи, пи, викне Мирко, а са свију страна слећу у хуки и дреки, јата крилати обитаоца авлински. Док се Мирко обазро ал храбра војска