није хтео кући ићи, због тога што је деградират, па су га сви ђаци као пандури морали силом кући довести. Од овог доба сви су га за неког немирног дерана држали који ил’ ће пропасти ил’ ће продерати. Сваки је казао: »Ово је чудно дете, богзна шта ће јошт од њега бити, — добро ил’ зло.«

Када је био четвртак, ил’ вторник, ил’ недеља, онда ми, мали ђаци, скупили смо се, па једни ил’ у шуму на млеко код једне добре сељанке, или да се с ким — тим бијемо. Ја сам увек са другима на млеко ишао, само не са Бранком, Светозаром и Љубомиром, јер ови су свуд кавге заметали, и то на уштрб Бранка, јер је он увек последњи на мегдану остао, па не једанпут је био жртва своји’ побратима. Ја се нисам смео тући, јер када сам донео кући искршен капут, ил’ олињане кордованске чизме, ту је риф имао посла.

Тако сам ја проводио моје време, и дошло је већ време, да се судба реши: ил’ на занат, ил’ у школу.

Већ сам био једанаест година стар, и свршио сам прву латинску школу. Моја мати желела је да учим даље, па да свршим филозофију. Мислела је биће од мене поп, па никад боље. Она је сама била сиромашног попа кћи, но опет задовољна са својим детињством, што је човеку идеал, и само је на то ишла да ја попом постанем. И доиста, по наваждењу моје матере, решио сам се попом постати. Но како ћу даље у школу?

Мој отац све у кавги са матером и секом Јулом. Сирома’, цео дан ради, па нит’ се шије нит’ пара, једва може живити, без да се задужи и пропадне. Које кавга због шешира, које због кафе, приузрокова да мој отац, дан на дан све љући, па све слабији, поче малаксати; дође једна грозница, и после четрнаест дана и умре.

Премда је дизга и риф његова наука била, и на мени је не једанпут мера од њи’ узета, опет жао ми је било за мојим оцем, јер поред све битке млого добра сам се од њега научио.

На самртној постељи лежи, па мене дозива: »Нек дође мој Милан!«

»Сине мој, Милане!« — рече ми отац — »видиш, ја сам сирома’ човек; живио сам тешком мојом муком и вас