испред очиног рифа, и то понајвише због тога што хоће шешир да носи и даје се од гавалера фрајлом титулирати. У то доба тек велике госпође и фрајле носиле су шешире, и шешир био је у тако великом почитању, да су се даме давале у шеширу портретирати. Колико је пути било кавге у нашој кући због шешира! Отац не да, мати брани кћер. »Мани се ти тога, она све слути на господство, ваља да јој је суђено; та колико су већ њи’ којекакви’ срећнима постале, па зашто не би и наша Јулка, којој пара у вароши нема?« Овако је моја мати мислела, ал’ друкчије отац. Он како види шешир, одма’ с њим у ватру, а мати и Јулка не дај, те је одма’ русвај готов. Ја сам онда највећма страдао, па гледао сам одма’ како ћу се тавана дочепати, па онда нити ручка нити вечере, јер се све разишло куд које: отац у меану, мати на ужину код тете Јеле, а сека к другарици једној, која је седела баш до куће виценотароша Марковића, а ја остаде без јела, па гладуј.

Тако смо ми у нашој кући живили.

У школи имао сам већ много искрени’ другова. Особито Бранко Орлић, Светозар Цифрић и Љубомир Рудић.

Да почнем од последњег. Он је био син једног свештеника; оштре памети деран, и добар друг. Цифрић је био мог кума Јове берберина син, чист деран, но мало и кавгаџија. Бранко је био син не знам чији; нисам му познавао ни оца ни матере. Знам да је од добре куће, јер премда је у туђим рукама био, опет није у ничему оскудевао. Сваки дан ми је донео у школу на фруштук једну кифлу, без да је изискивао да ми удари шест; штавише бранио ме против нападача када се случило, да сам најпре изео земичку, а нисам хтео лећи; он је сваког слабијег против јачег бранио, па и мене ма против петорице бранио је.

Осим ове тројице, који су ми били најбољи другови, имао сам још њи’ неколико, с којима сам се у течају живота састајао и проводио. Но морам исповедити, да ми је Бранко најбољи био, премда сам га не једанпут увредио. Он се добро учио, и ја добро. Једанпут у класификацији он је био други, пре свагда први, а ја први. Тетак ми је био учитељ, па је пазио на мене. Бранко од једа и жалости