I

Милан Наранџић често је своје пријатеље на ручак и вечеру звао и с њима је при добром јелу и вину веселе часе проводио.

Питаћеш ко је тај Милан Наранџић?

То је један човек од сиромашног оца и матере, па је опет себи стекао жену са великим имањем, и то чрез разне странпутице живота.

Сад му је мало више преко триест година, стаса је повишег, леђа мало унапред гибнута, ноге мало кривије; образ му је чист и дугуљаст, очи зелене, глава у вр’у нешто замишљена, поглед му је оштар и лукав. Носи се одвећ чисто, био је на своју лепоту сујетан, а женски је пол радо имао. Није му оскудевало ии памети ни оштроумија.

Кућа му је пуна. Госпођа, премда мало старија, около четрест и више година, но прилична, и гостољубива.

Сада баш није била код куће; отишла је некуд на пут.

Овом приликом његови присни другови и пријатељи замолили су га да им преповеди његов интересантан живот, шта је преко главе преметнуо док је дошао до садашњег стања; а Милан доиста, за удовољити и’, више вечера преповедао им је при чаши вина ил’ чаја. Сви су га слушали са највећим удовољством; и што је год више говорио, све им је љубопитство више расло.

Дакле, Милан Наранџић ово преповеда:

»Ја сам се родио у варошици Н. год. 182., и то у: цичој зими, зато и јесам тако здрав. Мати ми је била родом из дољне пургерске класе, добра, но мало џандрљива жена; отац ми је био поштен кројачки, ил’ баш чисто да рекнем, шнајдерски мајстор. Нек ми се опрости што пре