Тако сваки дан ујутру до десет сати, живили смо у правом белагерунгу. Обукли смо се за пет минута, а за два били смо већ на сокаку. Увек смо пазили на сокаку да на кога опасног не натрапамо. Кад сам ишао по Најмаркплацу, или око лутеранске цркве, и овде и онде било је шатра, па како опазим, поред шатре шетајућег се кредитора, а ја тихо помало. Он у једној линији шатре иде, а ја у другој у противном правцу, али паралел, осврћући се да ме кроз какову празнину не опази.

Е, тако смо се мучити морали. Нестало нам већ и провијанта и мундира. Нити је Бранко нити Здравковић могао што заслужити. Ту сам ја издирати морао.

III

У кафани, у »Белој лађи« заслуживао сам по коју форинту. Ко не познаје »Белу лађу«? Вредно је да јој спомен потомству остане.

Зидање »Беле лађе«, ако је истина, пада у време после созданија света на две хиљаде година, онда када се Фараон у Црном Мору утопио!. »Бела лађа« негда била је тако на гласу, да у целој земљи ма каков великаш који је у Пешту долазио стидио би се да у »Белој лађи« није био. Пуна је она, била господе и богаташа. Но када су нове и веће јошт гостионице произникле, поче се слава њена умањавати. Но и после у млогима остала је славна. Из Долње Земље трговац о вашару куда ће нег’ у »Белу лађу«. Ту се може састати с ким жели: ту ће наћи сензала, наћи калфе, ако му треба, упутићеду га на каквог фишкала, ако има с ким какав процес. Гдикоји се већ тако били научили на »Белу лађу«, да му плате, на друго место не би ишао. Најпре му овамо долазио деда, па онда отац, па сад унук. Шта више, волео је у истој соби бити гди му је деда био. Доћи у Пешту, а не сврнути у »Белу лађу«, значи толико канда није ни био у Пешти. О вашарском добу фацирајући’ калфа сијасет. У мојој највећој нужди заслуживао сам овде покоју крајцару, и зато остајем истој кафани увек благодаран. Седнем у један ћошак, па чекам хоће ли бити каквог изгледа. Дођу трговци, требају калфе, меру једног, другог, трећег, читају