о Иди с грофицом говорио. Ја сам видио да би му грофица и душу дала, јер је њена Ида једнако о Бранку сањала, ал’ Бранко није знао прилику употребити. Грофица је силно богата; пет хиљада да нам да, то би било као на пут; а Бранку би дала без сумње, јер га је као Иду гледала. Ја напоменем Бранку да заиште, фалити неће. Он, ражљућен, рече да то чинити неће, да он није дошао овамо да проси, да му је доста невоље што Иде нема, па ма шта било од њега, он је готов сносити. Кажем му на то да ћу ја искати; он одговори, како то учиним, пробуразиће ме. Што он једанпут каже, није му требало двапут противусловити, јер је он готов. Тако он неће, ја не смем; вратићемо се наопако. Здравковић, као наш хусар, са слугама грофичиним је ручао, вечерао и спавао. Био је задовољан, није му ништ’ фалило, и добро је своју ролу играо.

Бранко је са мном отишао у гробницу, гди је Ида лежала. Мати нас је пратила. Бранко је нагнуо главу на стојећи споменик, и од цвећа и венаца, који су споменик окружавали, узео је парче по парче, и к срцу притиснувши, задржао је себи као спомен. Са великом жалошћу се одавде удалимо.

Ми хоћемо да идемо, она нас не пушта, док једва десети дан откинемо се. Она да четири коња упрегнути, да Здравковићу десет дуката на трингелд, па, изљубивши Бранка као сина, отпусти нас, с том молбом да ју чешће походимо.

Цел нисмо докучили. Бар ја нисам. Здравковић је најбоље прошао.

Дођосмо у Пешту. Здравковић са дукатима у џепу пландује којекуд. Бранко да полуди за Идом, ја дешперирам.

Кредитори нас већ чекају. Нисмо донели новаца. Почели су нас жестоко вијати. Што смо год излишног имали, продали смо. Но то ништ’ не помаже. Они једнако нас гоне. Иду декану на врат; декан нас зове и јави нам, да су млоге тужбе противу нас, зна и то да две недеље нисмо ишли у школу, па ако ствар не уредимо, добићемо consilium abeundi, то толико значи: бићемо протерани.

Сад смо пали у декредит. Ђаци од филистерске багре почели су нам се потсмејавати. Тако у једном друштву