у практику. Но Бранко не да се ни осолити. Сад куратор мислио је да ће га с тим принудити, ако му не да новаца.
Бранко није јошт никакова правца имао. Он се у јуристе записао, а мрзео је на фишкале да једног очима не види. Како је ко о процесу говорио, одма’ је Бранко оданде бегао. Он се досад једнако са неким изванредним штудијама забављао.
Но куратор изгубио је свој рачун, кад је мислио да ће Бранка с тим на свој план принудити, ако му помоћ одрече. Бранко није се могао преломити.
Сад сам се и сам мало бринути почео, шта ћемо и како ћемо. Јошт мало, па ће све ишчезнути. Бранко је имао своје људе који су му доникле узајмљивали, но напослетку и то је престало, кад су видли да куратор неће да зна за њега. Здравковић већ пет месеци ништ’ не добија, па Бранко троши на њега као на себе. Бранко је имао ту слабу страну, да је сваком веровао; могао је од њега човек лако новац измамити; ако ко нема капута целог, а он има два, одма’ подај један. Тако мало помало дошли смо готово до ижице. Изгледа слабог; с кондицијама нисам рад мучити се. Мислим, мислим, док не смислим на једно. Почнем мом Бранку Иду наново претстављати и речем му, да сам ја као он, а ја би’ ишао потражити је, па ни пет ни девет, узети ју за жену. Бранко буде немиран, стара рана позледила му се. Тако ја њему дан на дан набијај уши, док се напослетку не реши да ју потражимо. Бар ако друго ништ’ не буде, а оно даће нам барем трошка. Њене последње речи сам Бранку често опомињао, па и Бранко није се сумњао о добром успеху.
Дакле, овај план скрешемо. Да ја и он, гдигод можемо, узајмимо што више новаца, па да се, осим тога, добро, што се може најбољма, оденемо, па онда пут у шаке. Узајмим ја од моји’ познати’ нешто новаца, неке хаљине попродајем, па онда код шнајдера и шустера све на вересију колико хоћемо. Тако исто и Бранко учини. Но тешко нами, ако ово усиљавање без успеха остане. Шта ћемо са Здравковићем, и шта ће он сам без ичега овде радити? Нек дође с нами. Из школе лако је било десетак дана изостати, без да се зна у школи, особито кад је човек јуриста.
