Фани, видећи да се Бранко више Лауре држи, из симпатије уђе у антипатију, и поче Бранка мрзити. А то је баш у мој рачун ишло.

Сад ја заокупим Фанику, ал’ она почела се устезати; онда ја, опет, лепо око матере; претставио сам јој како ћу ја постати оваквим и онаквим господином, и до неколико година. Она ми је постала врло наклоњена. Господару сам писао све што му је нуждно у кшефту: квите, конте итд., једном речи, био сам му бухалтер. Хер-Шмалц — тако се звао мој пекар — не једанпут при чаши вина, као из шале, нудио ме да постанем пекар; он ће ме скоро за калфу начинити, па онда добра женидба, па ето среће. Но ја сам се нашао увређен. Ја, већ јуриста, па да ми један бургер тако што и из шале рекне! Но све сам ја то за Фанику претрпио.

Тако мало помало пролазило ми је време, па кад ми се већ досадило дуго оклевање са Фаником, од које нисам могао набрзо обећање добити, напишем једно писмо пуно чувства и фантазије, и предам шегрту да даде Фаники. Оно је било као неки ултиматум љубави. Шегрт тури га у кошуљу код прсију. Дође господар у веркштат, шегрт није јошт однео кифле у пивару, госа уфати га за косе, поче га дрмати, испаде му писмо. Види адрес на Фанику, отвори га, а кад прочита, а он оде Фаники, почне је егзаминирати, па да мати не дође, не знам шта би с њом било. Ја о том ништ’ не знам; био сам онда баш у шетњи. Кад се вратим, имам шта чути. Мој Хер-Шмалц ражљућен каже ми да се не би од мене томе надао; да он то у својој кући не трпи; откаже ми квартир са том примедбом, да ђаке више никад у кући држати неће. После четрнаест дана морали смо се у други квартир вући. Фани за сво време није се смела са мном разговарати.

Уселимо се ми у други квартир; и Здравковић к нами дође.

Међутим, почну се ђаци скупљати. Нов курз је настао. И ми се упишемо. Настану опет весели дани. Дан на дан једи, пи. Тако све две недеље је трајало, па онда опет нестане новаца; опет залажи и продаји. Бранку куратор његов неће да да новаца; хоће да Бранка начини беамтером. Бранко је већ свршио осам школа, па је могао одма’