да нисам видио Иду, рекао би’ да је најлепша од свију досада што сам видео. У половину је на Иду изгледала. Очи су исте Идине биле. Запитам Бранка;: је ли тако? И сам је исто рекао.

Одемо кући. Пита нас фрајла Фани гди смо били, па се смеши. Видела нас кад смо оданде изишли. Кажемо јој да је то наше старо познанство.

Сад сам се ја сам собом борити почео: за коју ћу се од ове две изјаснити, или ћу се обадвема понудити? И Фаника је била богата. Већ канда су ми у џепу обадве. Ако код куће, гледам преко пута Лауру; ако код Лауре, бацам око на Фанику. Гледали смо да спојимо две куће, да се упознаду; но није било могуће, Лаура је аристократична. Почели смо и у театар ићи; поделили смо си роле: једанпут идем ја са Лаурином фамилијом, другипут Бранко; тако исто и са Фаникином. Ја сам имао тешку ролу, јер нисам се нигде замерити хтео. Хтео сам да свака задржи надежду, да ће ме задобити. Но овако дуго није могло опстати; требало је да Бранко започне, да се реши на једну ил’ на другу страну. Пита Лаура, пита Фани, зашто је он увек тако смутан, док им нисам казао узрок, а кад га оне почну задиркивати, а он њима показује Идино портре, прстен, па говори, да му никад са срца сићи не може. То је опет мени на пут стајало, јер баш то сажалење прама Бранка изродило је и неку симпатију прама њега. Наумим сад ствар преломити. Премда поред неуспешног труда могао сам и то докучити — временом да се обадве на једанпут у мене заљубе, и да и’ видим за собом на ланцу љубави; но мрзело ме чекати, зато узео сам и’ појединце. Почнем најпре од Лауре; она почела се смејати и све ми спомиње неке старе ствари, напослетку и госпођу Резу. Сад већ ражљућен, манем се Лауре и почнем око Фанике. И она поче све о Бранку сневати. Већ готово сам се и на Бранка почео једити, зашто бар мени прави конфузију. Мени је било свеједно, једна или друга. Сад измислим други план. Почнем Бранку живо претстављати, да је Лаура, кад ју човек дуже гледи, иста Ида, и душом и телом. Дан по дан, и њему се све већма почела Лаура допадати, премда је увек и пред њом казивао да му је Ида незаборављена. Сад сам га већ, што кажу, деложирао.