Фрајла Фани ударала је у клавир. Седили смо на једној кујни, ал’ и наша соба имала је на сокак изглед. Мало помало, па смо се сви одомаћили. Госпођа и фрајла радовали су се што имаду јуристе у квартиру, па ће моћи добити билете на јуристански бал. Госа често нас звао на вечеру. Било је дост’ са сиром резанаца, а ми смо, опет, за његову љубов не једанпут морали ићи »Код пужа« на халбсајтел.

Кад једанпут погледимо преко пута, а ми имамо шта и видити. Мог некадашњег принципала фамилија седи преко пута. Видим Татомира и Велимира, и једну врло лепу фрајлу у црном. То ће бити Лаура; дошла је из воспитања. Запитам ја јошт онај дан слушкињу, а она ми каже да су се овамо пре четрнаест дана доселили, да су господара болесног овамо донели и прекјуче укопали су га. Сад му је ту сестра, госпођа и наследница са својим дедама, а имање је велико. Свако дете добиће триест хиљада сребра. Е, сад дупловане среће: с једне стране фрајла, с друге стране фрајла!

Нађем се са Татомиром. Он ме зове к њима, па и Велимир нема сад ништа против мене, јер онда зато је био противан, јер вели да сам се са Резом »слизао«. А ја њему на то кажем да поштеди »и мене и госпођу Резу, која је сад ишпаница, и могла би своју чест тражити, и заклињем се ја мојим поштењем, да се против мене и Резе никад ништа доказати неће, нити се може. Са тим буде крај процесу, и ја дођем к њима. Лаура ме познала. Почела се на мене смејати. Питам ју на што се смеје. Они ми каже: »Знате кад сте изели велики чанак резанаца и јошт поред тога две роспрадле, у опкладу са Татомиром?« То ми се баш није допадало од једне фрајле из института, но мислио сам опет: ово је само фамилијаритет стари, па јошт боље.

»Видите, фрајлице, сад Вам опет сасвим мало једем; нарав ми се преокренула; сад да ми је мало фазана, дивљачине какве, па компота«. На то дође мати. Пољубим ју у руку. Почну јој све о мени приповедати, и буде ми дозвољен долазак у кућу. Сад: »Збогом!«, па сутрадан доведем и Бранка, и фрајла Лаура свирала му је утешителне песме на клавиру. Лаура је била врло лепа девојка;