Формундер рече берберину: »Онај младић ми је познат, мал’ да није брат госпође Н«.

»И ја мислим то исто; идем да га питам«, и са тим пређе берберин Бранку.

»Молим Вас, нисте ли Ви брат госпође Н.?«

»Јесам«.

»Познајете ли ме?«

»Познајем. Ви сте онде берберин, Ви се зовете Дежи«.

»Јест, баш мило ми је; ено и господара формундера; желио би Вас видити; чуди се како сте већ цео човек«.

»Познајем га, видео сам га коње поткивати«.

Формундер, видећи како се већ дубље разговарају, сам пређе Бранку и поздрави га, па одма’ и он поред Бранка седне. Био је здрав, јак човек около педес’т година, у шпенцлу са великим сребрним гомбама, па прилично накресан. Бранко прими га љубазно, но сад формундер, бесан, неће даље да иде, но хоће са ђацима. Он пије, куца се са ђацима, а не зна да из његове вароши има јошт двојица, који све то гледају. Мало помало мора са сваким ђаком да се куца, да пије док се није сасвим отрескао. Берберин повукао се натраг, па тек гледи шта ће да буде.

Формундер је заспао код астала и већ хрче увелико. Ђаци га сад лепо дигну и положе на земљу, на леђа, па тако пруженом руке преклопе као мртвацу. Сад даду около њега, над главом, испод ногу и код бока шест свећа запалити, па онда запојаше сви у хору Хинеско Јектеније, а Цигани су морали акомпањирати. Бадава је Бранко против тога протестирао, ништ’ не помаже. Но и формундер ни да брком макне на ту ларму. Његови земљаци гледају, па се смеју, па, ће све то код куће приповедати. Тако он лежи читав сат, ђаци своје терају. Кад наједанпут почне се будити, па дизати; ђаци помогну му, ал’ га наједанпут више њи’ шчепају, па га дигну на астал, а не даду му доле. Он тре очи, ’оће ногом доле, ал’ ни разговора, но Цигани свирају, а њему уклопе бутелију ликера, под кондицијом да испије бутелију. Најпре неће, после мора, и то тако славан човек — формунд једне привилегирате вароши. Једанпут, двапут, па јошт једанпут, па празна бутелија. Онда га скину, па удри с њим у францес. Не зна