није се од никог устручавао, није бранио шта ћифте о њему говоре; у свако друштво, од своји’ пријатеља позват, ишао је, — филистере није могао трпити. Понајвише били су здрави, млоги су од њи’ постали велињим људма, млоги су од водене болести, шлога и лунгенциндунга умирали, — кад су умрли, ћифте су и’ оговарали.

Бранденбургери, кад нису имали новаца, ишли су на јефтина места, и онде су проводили, на пример у гостионици »Код капижона«. Кад су, пак, дост’ новаца имали, онда »Код Лицинијуса«, у Хопфгартен итд.

Ми, Бранденбургери, скупимо се у Хопфенгартену. Ја управо нисам био ништ’, тојест, нисам био ни Бранденбургер ни филистер, него обадва наједанпут, само издајица нисам био. Бранко сад из дешперата морао је постати Бранденбургером. У глави му је само Ида. Сад се тек фантазија разгорела! Како је Ида отишла, почео је јако уздисати, и од тог доба неће да престане. Он отсад сваки час уздане, па ако га ко пита зашто уздише, онда тек на по сата уздане. Кад је насамо, често гледи на портре Идино. Само код музике задовољство налази.

Последњи дан скупе се ђаци, и то сами Бранденбургери, у Хопфенгартену. Ту је и Бранко. Једе се, пије се шта ко хоће; сваки има дост’ новаца, Цигани једнако свирају. Ја нисам имао баш највећу вољу, јер њи’ неколико фалило је, који су имали доћи и дуг платити. Но братија на главу да дигне бирцауз, ил’ боље рећи трактер. Ми смо један велики астал заузели, па када се гости мало разређивати почели, дођоше и Цигани к нами.

Кад се ђаци каквом већом приликом при чаши вина састану, онда ретко кад да каква комендија не испадне. Тако је и сад морало бити. Близу нас за једним асталом седели су неколико њи’, међу њима један берберин, који је дошао курз да слуша, и један богат ковач из варошице К., који је у истој варошици формундер био. Ово је у једној вароши најглавније пургерско званије и било. Понајвише се јаки, грлати и богати људи бирали. У истој варошици седела је удата сестра Бранкова, и Бранко је пре две године вакацију онде провео, па су га познавали.