код мене је утеху нашао, јер кад ју (је) видио, заборавно је на све.

Сад остаде кућа празна; ми наше даље терамо. Бранко невесео. Тек после два-три дана почео је осећати праву бољу. Наиђе иа њега прави дешперат. Не може да једе; да видимо, може ли да пије? Водимо га свуд, но он тек за музиком из почетка стоји, а после морао је, хоће ли неће ли, с нами држати. Напала га нека меланколија, а наш џеп — колера.

Јошт је било ствари за залагање и продавање, а и крај године је већ ту. Ђаци полажу егзамене; нико не долази да плати дуг, па онда богзна како ћемо. Но опет мало помало долазили су. Новца је опет дост’ било.

И Здравковић је нешто новаца добио, а и Бранко, не од тутора, но од другог неког, који је знао да Бранко има свог имања, па као бајаги тутор мораће све то исплатити. Крајем године састају се ђаци разне сорте, опраштају се, један другом плаћа што је дужан, па онда последње вече — гдигод у трактер, па оданде у кафану и тако даље.

По сорти својој тражио је сваки ђак своје сорте другове, па једни иду на једну страну, други на другу.

Као што сам споменуо, једни се звали филистери или ћифте. Ови, кад су се скупили, избегавали су своју веселију братију, тражили су да проведу заједно у каквом трактеру, гди је све солидно, гди су беамтери, на гласу фишкали, и уопште какова лица којима би се са својим солидитетом препоручити могли. Ту је после бивало разговора какав је овај и онај, а међу собом су се возвишавали. Седили су каткад до два сата по поноћи, па њи’ десеторо ретко су попили свега дваест халбсајтла. — Ови ретко дуг живот воде. Страдају од шкрофла, подагре и јектике.

Но било је друго, опет, друштво, који су се звали »Бранденбургери«. Под овим именом били су познати сви они који су радо свуд ишли. Један је за другог свуд одговарао, од пића се није ни најмање затезао, било то вино ил’ пиво, доцне је легао, свог друга, ако је дужан био шнајдеру ил’ шустеру, није издавао, као поменути филистери; два месеца носио се лепо, три месеца у оклепаном шеширу;