човек, и за веће што позван, него да будете страсти једне женске цил, нити сам рада пут Ваше веће будућности пресећи. Но ако Вас кадгод каква судба потера, што се поред Вашег отвореног срца лако догодити може, ето Вам адрес, дођите к мени, ја ћу Вас у свако доба отвореним срцем примити.« После ови речи стане, а Бранко тронут пређе и пољуби јој руку, зафали накратко, ал’ топло, па ју замоли да и она од њега каков спомен прими, бар једну књигу; она умиљато прими његов предлог. Отрчавши у своју собу, брзо донесе неколико књига на избор, од који’ је она само једну, и то француску, узела, ако се опомињем дело неко од Madame de Sevigné. На то дођу неки непознати и ми отступимо.

Бранко је однео дете на фијакеру, на крили га држећи, у гробље, и метнуо му је венац на крст, и са тешким срцем растао се од гроба.

Сутрадан дама пакује, ја и Бранко помажемо јој. Прекосутра доћи ће кола у пол с сати да даму возе. Сви ђаци знали су за то, па се скупили. Она изиђе на сокак да седне на кола, Бранко пред њу, пољуби ју у руку, она њега трипут у чело. Седне на кола, јошт стискује Бранку руку, ми сви у глиди скидамо капе, вичемо: »Срећан пут!« — Бранку шешир паде с главе, кола се крећу, полазе, она руком поздравља, док је наједанпут нестане.

Цела кућа нам остаде смутна, све комшинице, жене и девојке, плакале су за дивотном грофицом. Кад већ ње нестаде, онда тек Бранко постаде смутан. Није га могао ни прстен ни портре умирити. Прстен је био од велике вредности: пет прилични’ дијамантски’ камена сачињавали су га.

Сирома’ Бранко! Видио сам да не зна у свету живити. Да сам ја био на његовом месту, не би’ у тандлмарку проводио. Да јој је само једну реч рекао — она је то ишчекивала — па би могао Бранко с њом на кола, па би у каквом каштељу могао комотњејше живити; а овако, колико ће текар јада да претрпи!

Сви су ђаци жалили лепу госпоју. Истина, није се ни један усудио к њеном пенџеру прећи, од њеног погледа сваки насртљив морао би тронути, ал’ задовољство је било такову моделу и видети. Ђак, ако је како невољан био,