Ако је кроз пенџер каквог ђака замолила да јој пошље из наше собе дете, сваки је радо трчао, по вољи јој учинити, само да може од ње један признателан, милостив поглед добити.

Бранко је, само кад школе није било, по читав дан седио на столици, прекопута госпођином пенџеру, књигу у руци, па мало у књигу, мало на пенџер. Мало дете, Алфонз се звало, сваки час је к њему отрчавало и с њим се играло. Бранко је ово дете врло радо имао. Мати је то приметила. Једанпут дете не да Бранку мира, но вуче га за руку к њима у собу. Бранко неће, дете плаче; тад мати сама понуди га да уђе. Бранко је остао онде више од једног сата и разговарао се. Када је натраг дошао, очи му се светлиле, стидљив румен му образ обузео, није ништ’ хтео да говори, па онда постао је врло замишљен. Он се заљубио. Ето дивљака у окови. Опет и отсада седио је на столици својој и пиљио тамо, но дозвољено му је било онамо и у собу ићи, што је он често и чинио. Сваки је завидио Бранковој срећи, па и ја сам. Ја сам већ од почетка истој дами већ велике комплименте правио, и млого пута се насмејала на какав мој смешан акт. Ал’ сви моји комплименти нису имали успеха, а то без сумње због тога, што је знала да сам ја глава тандлмарка, јер иначе, будите уверени, ником не би милост своју пре поклонила нег’ мени, јер био сам од свију моји’ најлепши, — леп, чист као капља.

Сад је Бранко гледао у даму као у богињу. Кад се сусретне са њеним мужем, зарумени се и не сме у очи да му погледи. Када је исти изишао с њом да се шета, што је врло ретко бивало, онда се Бранко врло смутио, па је дуго за њима изглеђивао, па јошт теже му је било, када је видио да на сокаку једног пролазећег нема који се не би окренуо за дивотном дамом. Но када се вратила, опет је ове добро било.

Тако је трајало неко време. Кад наједанпут разболе се нагло мали Алфонз и умре. Болест је само неколико дана трајала. Бранко је за време те болести по цео дан поред малога седио и матер тешио; но мати је показала више тврдоће и резигнације нег’ сам Бранко. Сутрадан, да се дете укопава. Отидем и ја јошт први дан с Бранком